Faktori koji utiču na antioksidacioni status

Iako je kiseonik neophodan za život, on je istovremeno i izuzetno toksičan za organizam. Ovo je suština hipoteze o "oksidacionom paradoksu", koju su 1994. godine postavili Buttke i Sandstrom ! Zašto?

Slobodni radikali i starenje

U toku metaboličkih procesa, za koje je kiseonik neophodan, u ćelijama nastaje ogroman broj produkata, “slobodnih radikala”, koji su u stanju da oštete razne ćelijske komponente. Da bi se zaštitio, svaki živi oranizam je stvorio vrlo kompleksan “antioksidacioni” zaštitni sistem. Njegova osnovna uloga je da održava ravnotežu između procesa oksidacije izazvanog slobodnim radikalima (oksidansima) i antioksidacionog zaštitnog sistema. Ova ravnoteža je blago pomerena u korist oksidacionih procesa, jer je to neophodno za stvaranje energije. Dakle, normalni metabolički procesi stvaraju uvek slobodne radikale, koje organizam može da kontroliše antioksidansima. Ali, ukoliko proces oksidacije postane dominantan (npr. usled pušenja, intenzivnog sunčanja, itd.), antioksidacioni sistem ne može da zaštiti organizam. Svako pomeranje ravnoteže u korist slobodnih radikala, koje favorizuje oksidaciju, vodi ka oštećenju ćelije i naziva se "oksidativni stres".

Svakoga dana trošimo oko 3,5 kg kiseonika.

Procenjuje se da se 2,8% tog kiseonika ne koristi na odgovarajući način. Zbog toga, svaku ćeliju našeg organizma tokom jednog dana napadne do milion slobodnih radikala.

Slobodni radikali se stvaraju spontano u organizmu, tokom normalnih metaboličkih procesa: disanja, enzimskih reakcija, trošenja masti ili ugljenih hidrata deponovanih u organizmu kao izvora energije, ili usled aktivnosti imunog sistema, odnosno belih krvnih zrnaca, u cilju uništenja bakterija i virusa. Mogu nastati I zbog uzimanja nekih lekova, stresa I sl. Ćelije ih koriste kao sredstvo međusobne komunikacije. Slobodni radikali mogu nastati i van organizma, kao posledica zagađenja okoline, zračenja, izduvnih gasova, dima od cigareta itd. Preko kože, prilikom kontakta sa različitim hemikalijama, udisanjem ili zbog unošenja alkohola, nezasićenih masti i drugih sastojaka hrane, vazduha i vode, slobodni radikali iz okoline dospevaju u organizam. Bez obzira na poreklo, a kao posledica njihove ekstremne radioaktivnosti, oni reaguju sa molekulima organizma, sami se stabilizuju, ali istovremeno stvaraju nove, vrlo reaktivne, slobodne radikale. Na ovaj način započinje proces lančane reakcije, odnosno "oksidativni stres", od koga mogu stradati svi elementi ćelije.

Opasni, oksidacioni procesi u organizmu, nastaju zbog povećane prooksidacione aktivnosti i/ili smanjene efikasnosti zaštitnog, antioksidacionog sistema (Tabela 1). Takva stanja nastaju kod povišene telesne temperature, traume, infekcije, zračenja, prevelike potrošnje kiseonika usled intenzivne fizičke aktivnosti, prisustva toksina, ozona kao sastojka zagađene atmosfere itd.

Oštećenja izazvana slobodnim radikalima predstavljaju osnovni faktor koji dovodi do procesa starenja tkiva, ali i ključni faktor u razvoju brojnih degenerativnih oboljenja. Promene DNK-naslednog materijala ćelija, započinju procese mutageneze, karcinogeneze, starenja i smrti ćelija. Smatra se da su slobodni radikali uzrok oko 60 različitih oboljenja: arterioskleroze, kardiovaskularnih i kancerogenih oboljenja, katarakte, Parkinsonove bolesti, dijabetesa, reumatoidnog artritisa, HIV-a, itd.

Harman je 1957. godine prvi izložio tezu da degenerativne bolesti udružene sa starenjem, predstavljaju neželjene efekte delovanja slobodnih radikala na ćelijske elemente i da antioksidansi štite od oksidativnog oštećenja koje oni izazivaju. Postoje dokazi da se sa starenjem, nivo antioksidanasa smanjuje i tako potencira oksidativni stres i oštećenja.

Jak antioksidacioni sistem je izuzetno važan, jer pojedinačni antioksidansi deluju sinergistički, kao tim (Tabela 2.). Neki antioksidansi, kao što su enzimi i proteini, stvaraju se u organizmu. Drugi, kao što su vitamin E i C, fitohemikalije (karotenoidi i flavonoidi) unose se hranom. Najbogatiji izvor antioksidanasa za nas su voće i povrće, jer ih biljke stvaraju za sopstvenu zaštitu od slobodnih radikala. Prekomerno unošenje jednog antioksidansa, može uticati na normalno funkcionisanje drugog i izazvati antioksidacioni disbalans. Ono može biti i opasno jer preterane količine antioksidanasa mogu biti toksične. Antioksidansi uglavnom nemaju sposobnost ispravljanja nastalih oštećenja pod dejstvom slobodnih radikala, ali su zato izuzetno značajni kao sredstva koja mogu prevenirati oštećenja, a samim tim i mnogobrojna oboljenja organizma.

Zalihe antioksidanasa u organizmu, dovoljne su da spreče štetno delovanje slobodnih radikala kod male dece i osoba mlađih od dvadeset godina. Smatra se da nakon dvadesete godine života, efikasnost zaštitnog antioksidacionog sistema organizma opada, a negativni efekti oksidacionih procesa u organizmu bivaju sve izraženiji. Tada postaju vidljive promene koje nazivamo starenje.

Akumulaciju oštećenja ćelija organizma tokom godina, nazivamo "starenje".
Jedan od uzroka starenja su oksidacioni procesi i slobodni radikali koji u njima nastaju. Oni izazivaju prva oštećenja, koja se javljaju na molekularnom nivou. Ako ih antioksidansi ne zaustave u ovoj fazi, oštećenja se šire I akumuliraju, tako da ćelija postepeno trpi sve više promena. Tada se mogu javiti I prvi simptomi bolesti, nastali kao posledica kumulativnih oštećenja ćelijskih komponenata. Dok mladi organizam poseduje adekvatnu količinu antioksidanasa I dovoljno energije za obnavljanje ćelijskih komponenata, kod starijih je oslabljena sposobnost zaštite od oštećenja izazvanih slobodnim radikalima i proces regeneracije je znatno sporiji, zato su oni mnogo osetljiviji na delovanje slobodnih radikala.

Određivanje antioksidacionog statusa
Savremene dijagnostičke metode omogućavaju da se utvrdi stanje organizma I otkriju promene koje označavaju sam začetak bolesti, kada još nema vidljivih simptoma. Merenjem nivoa nekih supstanci u serumu ili plazmi, koje mogu biti delovi zaštitnog, antioksidacionog sistema, ili produkti koji nastaju zbog oštećenja određenih ćelijskih komponenata pod dejstvom slobodnih radikala, može se proceniti trenutno stanje I blagovremeno preduzeti odgovarajuće mere za sprečavanje oboljenja. Postoji čitava serija testova, kojom se određuje: ukupni antioksidacioni status, nivo pojedinih enzima (glutation peroksidaze, glutation reduktaze, superoksid dismutaze), selena ili drugih komponenata antioksidacionog sistema (albumin, bilirubin, transferin I drugi) itd. Kombinacijom rezultata ovih testova, može se utvrditi na kom mestu u organizmu je došlo do promena I koji organ je ugrožen. Ovo je naročito važno kod rutinske procene zdravstvenog stanja, jer se promene mogu otkriti i pre nego što se bolest razvije. Testiranje antioksidacionog statusa se koristi I kod obolelih osoba, radi praćenja promene stanja bolesti, efekata terapije I sl.

Određivanje antioksidacionog statusa organizma se posebno preporučuje zdravim osobama koje su izložene pojačanom psihičkom ili fizičkom stresu, kao što su biznismeni, studenti, sportisti, pušači, rekonvalescenti posle primene određenih terapijskih procedura itd. Preporuka stručnjaka je da sve rizične grupe obavljaju ove testove jednom do dva puta godišnje u cilju prevencije oboljenja. Takođe, osobe koje žele da sačuvaju svežinu, elastičnost I mladalački izgled, na osnovu rezultata ovih testova mogu definisati optimalan način ishrane I tako usporiti starenje. Sve ove testove možete uraditi I dobiti odgovarajuće savete u laboratoriji ANALIZA, koja se nalazi u Bulevaru Mihaila Pupina 125 na Novom Beogradu.

Ukoliko se utvrdi odstupanje od definisanih granica, neophodna je hitna promena ritma života, režima I načina ishrane, više odmora I eventualno uzimanje dijetetskih dodataka koji sadrže odgovarajuće antioksidanse. Na taj način, omogućava se ponovno uspostavljanje ravnoteže u organizmu I normalno funkcionisanje zaštitnog sistema, što je preduslov dobrog zdravlja.